A od roditelja…Miraz

Etnografski muzej u Beogradu
20.09.2019. do 16.08.2020. godine
www.etnografskimuzej.rs

POSEBNA ŽENSKA IMOVINA IZMEĐU TRADICIJE I SAVREMENOSTI

Institucija  miraza datira  još iz vremena stare Grčke i Rima. Susrećemo ga u različitim oblicima, na svim meridijanima i kod pripadnika različitih veroispovesti. Pravna nauka jasno je definisala različite oblike bračnih davanja – miraz, svojinu, spremu, ruho, prćiju, dar, odnosno sva davanja nevestine porodice prilikom njene udaje. U tradicionalnoj kulturi, miraz je imovina koju žena prilikom sklapanja braka poverava mužu na upravljanje i uživanje radi lakšeg podnošenja tereta izdržavanja porodice. To je njeno nasleđe koje su joj roditelji poklonili za života ili, ukoliko oni nisu živi, braća i sestre. U sferi imovinsko-pravnih odnosa miraz je bila jedina „stvar“ koju je porodica obezbeđivala ženskim članovima domaćinstva.  Žene – sestre bile su lišene prava nasleđivanja, umesto toga imale su samo pravo na pristojno udomljenje (miraz, sprema, svojina), odnosno pravo na ostanak u kući ukoliko se ne udaju.  Ženin miraz muž nije mogao da nasledi nakon njene smrti, već samo deca koju je ona rodila. U slučaju  nemanja dece, muž je imao pravo na doživotno plodouživanje, ali je nakon njegove smrti ženina lična imovina vraćana njenoj porodici. Žena je mogla i deo miraza da zavešta mužu. Pravo na materinstvo, zaostavštinu posle majčine smrti, imale su prvenstveno kćerke – njihovo pravo bilo je preče u odnosu na sinove. Miraz, svojina, sprema i darovi činili su jedinu ženinu imovinu sve do 1945. godine, nakon čega su zakonski izjednačeni naslednici oba pola. Pravni dualizam, međutim,  postojao je i danas postoji, jer se u naslednoj praksi i dalje koristi pravo patrilinearnosti, dok se odstupanju od tradicionalnog sociokulturnog stava pribegava jedino u slučajevima ukoliko su naslednici isključivo kćerke.

Institucija miraza u gradskoj sredini u Srbiji  ustalila se u prvoj polovini 19. veka, dok je svoje zlatno doba, u ruralnim sredinama, doživela stotinu godina kasnije. Iako zakon od 1945. godine  ne prepoznaje miraz, on je do skora bio veoma aktuelan. Danas,  mada svi tvrde da miraza više nema, on se još može, ponegde, pronaći. Miraz i sve njegove sinonime poznate u narodnom jeziku danas se prepoznaje u darovima koje zvanice donose mladencima prilikom venčanja. Bilo da je reč o trajnim dobrima, poklonima za domaćinstvo u visokim iznosima ili, što je postalo uobičajeno, u novčanim (deviznim) iznosima, oni su osnova koja ima za cilj pomoć novoj bračnoj zajednici u budućem životu.

Cilj izložbe i kataloga jeste da malo detaljnije objasni pojmove miraz, svojina, sprema i dar, ilustrujući ih popisima i primerima iz arhiva, časopisa, literature, i svakako muzejskim predmetima.

Publika će moći da vidi oko stotinak predmeta, pre svega, odeće i tekstilnog pokućstva  koji su doneti kao deo miraza ili spreme, ali i oni koji su dobijeni kao darovi ili uzdarja u svadbenim običajima u proteklih stotinak godina.

Vesna Dušković
Muzejski savetnik