Институција мираза датира још из времена старе Грчке и Рима. Сусрећемо га у различитим облицима, на свим меридијанима и код припадника различитих вероисповести. Правна наука јасно је дефинисала различите облике брачних давања – мираз, својину, спрему, рухо, прћију, дар, односно сва давања невестине породице приликом њене удаје. У традиционалној култури, мираз је имовина коју жена приликом склапања брака поверава мужу на управљање и уживање ради лакшег подношења терета издржавања породице. То је њено наслеђе које су јој родитељи поклонили за живота или, уколико они нису живи, браћа и сестре. У сфери имовинско-правних односа мираз је била једина „ствар“ коју је породица обезбеђивала женским члановима домаћинства. Жене – сестре биле су лишене права наслеђивања, уместо тога имале су само право на пристојно удомљење (мираз, спрема, својина), односно право на останак у кући уколико се не удају. Женин мираз муж није могао да наследи након њене смрти, већ само деца коју је она родила. У случају немања деце, муж је имао право на доживотно плодоуживање, али је након његове смрти женина лична имовина враћана њеној породици. Жена је могла и део мираза да завешта мужу. Право на материнство, заоставштину после мајчине смрти, имале су првенствено кћерке – њихово право било је прече у односу на синове. Мираз, својина, спрема и дарови чинили су једину женину имовину све до 1945. године, након чега су законски изједначени наследници оба пола. Правни дуализам, међутим, постојао је и данас постоји, јер се у наследној пракси и даље користи право патрилинеарности, док се одступању од традиционалног социокултурног става прибегава једино у случајевима уколико су наследници искључиво кћерке.

Институција мираза у градској средини у Србији усталила се у првој половини 19. века, док је своје златно доба, у руралним срединама, доживела стотину година касније. Иако закон од 1945. године не препознаје мираз, он је до скора био веома актуелан. Данас, мада сви тврде да мираза више нема, он се још може, понегде, пронаћи. Мираз и све његове синониме познате у народном језику данас се препознаје у даровима које званице доносе младенцима приликом венчања. Било да је реч о трајним добрима, поклонима за домаћинство у високим износима или, што је постало уобичајено, у новчаним (девизним) износима, они су основа која има за циљ помоћ новој брачној заједници у будућем животу.

Циљ изложбе и каталога јесте да мало детаљније објасни појмове мираз, својина, спрема и дар, илуструјући их пописима и примерима из архива, часописа, литературе, и свакако музејским предметима.

Публика ће моћи да види око стотинак предмета, пре свега, одеће и текстилног покућства који су донети као део мираза или спреме, али и они који су добијени као дарови или уздарја у свадбеним обичајима у протеклих стотинак година.

Весна Душковић
Музејски саветник