Уметничко наслеђе Будимске епархије сведочи о вишевековном присуству српског народа у Мађарској и развоју уметничког израза као дела богате ризнице средњоевропске уметности. Идеја о формирању Музеја Српске православне епархије будимске родила се још између два светска рата, али је до њене реализације дошло тек 1964. године, када је отворена прва стална поставка и изложени предмети који су пренети у седиште Епархије да би се на тај начин физички заштитили. Наредна опсежна теренска истраживања, под руководством академика Динка Давидова и у окриљу Галерије Матице српске, крунисана су 1973. године изложбом и књигом под насловом „Иконе српских цркава у Мађарској“, које су по први пут на светло дана изнеле најзначајнија дела и црквеноуметничке целине са подручја Будимске епархије. Следеће велико представљање српској јавности уследило је 1989. године, изложбом „Благо Срба у Мађарској“ у Народном музеју у Београду, организованом у време трајања доградње и реконструкције зграде сентандрејског музеја. Нова, и данас актуелна поставка, свечано је отворена поводом 300-годишњице Велике сеобе Срба, у октобру 1990. године.

Нове могућности приказивања богатог наслеђа Срба у Мађарској отвориле су се враћањем Епархији будимској зграде некадашње „Препарандије“, која се налази у самом центру Сентандреје. Имајући у виду будућу сталну поставку која треба да репрезентује токове у развоју српске уметности XВИИИ и XИX века и поново сагледа црквену уметност на подручју Будимске епархије, али и лоше стање предмета и потребу за конзерваторско-рестаураторским радовима, сачињен је избор од 20 експоната из Основног фонда Музеја. Њима је придружено 19 икона из XВИИИ и XИX века из Регионалне збирке у Печују које ће бити окосница приказа развоја српске црквене уметности на подручју Барање. Упоређујући предмете из барањских цркава, које се налазе у сеоској средини, са уметничким наслеђем градских центара у окриљу Будимског протопрезвитерата, показује се да разлике у развоју црквене уметности у руралној и урбаној средини у XВИИИ веку нису биле толико видне, али се оне јасно уочавају током XИX века.

Међу 39 изложених предмета, свако дело или заступљена серија надовезује се на различити сегмент српског уметничког наслеђа у Мађарској, указујући на још недовољно проучена питања, као и на рад појединих мало познатих сликара или сликарских радионица. Значајан део припреме изложбе били су и конзерваторско-рестаураторски радови, изведени 2010. и 2011. године у Галерији Матице српске, који су омогућили нове атрибуције, сигурнију оцену уметничке и симболичке вредности дела, као и свестраније сагледавање поновно успостављених ликовних вредности. Изложба која је пред нама пружа слојевиту и разгранату слику српске црквене уметности у Мађарској и бројне полазне тачке за будућа истраживања.