Поклони и откупи Етнографског музеја у Београду 2014-2019. Личне историје, заједничко наслеђе

Етнографски музеј у Београду
18.08.2020. до 03.11.2020. године
www.etnografskimuzej.rs

Савремени музеји теже ка томе да буду препознати као значајан део локалних заједница. Доказ да наш музеј живи и расте захваљујући заједници, лежи у чињеници да га она снабдева основним материјалом за рад – предметима. Заиста, Етнографски музеј у Београду не би био то што јесте да није људи који га „хране“: не би имао фонд који, сто година након његовог настанка, броји преко педесет хиљада предмета, што је број у који не улазе други извори: фотографије, књиге, архивска грађа и филмови. На овај начин музеј пружа велике могућности истраживачима из области етнологије и антропологије као и културне историје.

У великој мери привлачи дизајнере и уметнике примењених уметности, ствараоце који инспирацију црпе из етнографског културног наслеђа. За све то су заслужни људи који су, неретко без икакве накнаде, уступали предмете од огромног значаја и вредности за њих. Овом изложбом желимо да одамо почаст управо тим људима и да истакнемо јединственост њихових предмета. Kоличину од 1106 предмета којима је музејски фонд обогаћен у периоду који ова изложба обухвата, било је тешко свести на одабир који је пред вама. Одабиром малог броја експоната омогућили смо да сваком од њих буде посвећено довољно пажње. Макар у оној мери колико је потребно да се осветли разноликост људских односа према стварима, као и сложени сплетови осећања, ставова и мишљења које људи, неретко, путем употребе предмета покушавају да искажу.

Такође, још један аспект нас је подстакао да предмете изложимо на овај начин. Етнографски предмети неизбежно су лични. Било да је реч о прозаичним стварима, или о онима који се пред очи других износе само у посебним приликама, оне су неретко у вези са важним догађајима из живота људи који су их користили. Са тим догађајима скопчани су и смех и сузе, и бес и радост, и љубав и мржња. Због тога посебну похвалу заслужују људи који су се одважили да личне предмете поделе са другима и омогуће нам да кроз увид у њихове животе, по ко зна који пут, поставимо себи питање: шта то значи бити човек?

Аутори: Maša Peruničić i Ivan Maksimović.