Колекција грамофонских плоча Павла Бељанског

Ако сте икада прошли поред продаваца антиквитета на улици, сигурно сте их уочили. Грамофонске плоче, положене хоризонтално или вертикално. За већину пролазника то је сасвим небитна информација. Али, ако сте колекционар плоча – она је од пресудне важности.

Грамофонске плоче се, како се оне на дну не би од притиска оштетиле, ређају попут књига, вертикално. Правог колекционара отуда никада не бисте убедили да купи другачије поређане плоче.

Да ли је и о овоме мислио Павле Бељански када је улазио у антикварнице и продавнице грамофонских плоча и страствено тражио оне највредније, које ће потом завештати свом народу?

Истинског колекционара не можете преварити. Он не сакупља уметнине из пуке забаве. Њега покреће дубоко поштовање према уметничким делима. Он зна њихову праву вредност, која се не броји новцем, већ годинама после којих дело и даље живи. Колекционар се посвећује пажљивом чувању дела, да би их оставио својој заједници, граду, земљи. Његова колекција је уникатна, јер је даје свима, а она ипак остаје одраз колекционаревог идентитета.

Својим драгоценим делима, које је током живота сакупљао, он нам поручује: „Ово сам ја, мој став и перцепција уметности.” Код Бељанског, основ свега били су хармонија, спонтаност и унутрашња садржина.

Колекционар нам сваким комадом прича причу: јер, када видите његово дело, не можете само стати и рећи: „Хм, ово је плоча са Бетовеновим композицијама”, и наставити као да се ништа није десило. Пожелећете да сазнате где је ту плочу колекционар нашао, купио, колико ју је, својим зналачким погледом, разгледао. Да ли му је било битно да ли је то плоча од шелака чувених светских компанија „Цолумбиа”, „Хис Мастер’с Воице”, „Патхé”, „Полyдор”, колико су оне одраз музичког укуса времена, а колико самог колекционара.

Док предано преслушава композиције највећих имена класичне музике – Баха, Хендла, Хајнда, Моцарта, Бетовена, или пак Шопена, Шуберта, Листа, Вагнера или Сметане – шта ли је мислио дипломата Бељански? Да ли му је на памети било да ће његове плоче, па чак и снимке уживо, на брзинама од 78 и 80 обртаја, моћи да слуша његов народ деценијама касније? Да ли је био потпуно свестан да је, оног тренутка када је постала његово власништво, плоча престајала да буде само носач звука, прерастајући у вредно културно добро која се по сваку цену мора сачувати?

Ми верујемо да – јесте. И баш зато Петра Бељанског сигурно нисте могли убедити да купи плочу наслагану хоризонтално. Јер су његове плоче имале виши циљ. Да једнога дана постану део његове Спомен-збирке, коју ће 1957. године поклонити Новом Саду и свом народу.

Изложба Музички интермецо Павла Бељанског (1892–1965) посвећена је грамофонским плочама које је југословенски дипломата и колекционар сакупљао. Поред изложених преко 90 снимака део изложбе био је и богат пратећи програм у виду концерата, представе, предавања и ауторских тумачења. У њој су, између осталих, учествовали виша кустоскиња Спомен-збирке Павла Бељанског Јасмина Јакшић Субић, др Милан Милојковић, др Ира Проданов. Целокупним програмом сви посетиоци упознали су се са укусом колекционара, његовој посвећености музици али и са кретањима у музичкој индустрији у периоду између два светска рата.

Аутор: виша кустоскиња Спомен-збирке Павла Бељанског Јасмина Јакшић Субић