Kolekcija gramofonskih ploča Pavla Beljanskog

Ako ste ikada prošli pored prodavaca antikviteta na ulici, sigurno ste ih uočili. Gramofonske ploče, položene horizontalno ili vertikalno. Za većinu prolaznika to je sasvim nebitna informacija. Ali, ako ste kolekcionar ploča – ona je od presudne važnosti.

Gramofonske ploče se, kako se one na dnu ne bi od pritiska oštetile, ređaju poput knjiga, vertikalno. Pravog kolekcionara otuda nikada ne biste ubedili da kupi drugačije poređane ploče.

Da li je i o ovome mislio Pavle Beljanski kada je ulazio u antikvarnice i prodavnice gramofonskih ploča i strastveno tražio one najvrednije, koje će potom zaveštati svom narodu?

Istinskog kolekcionara ne možete prevariti. On ne sakuplja umetnine iz puke zabave. Njega pokreće duboko poštovanje prema umetničkim delima. On zna njihovu pravu vrednost, koja se ne broji novcem, već godinama posle kojih delo i dalje živi. Kolekcionar se posvećuje pažljivom čuvanju dela, da bi ih ostavio svojoj zajednici, gradu, zemlji. Njegova kolekcija je unikatna, jer je daje svima, a ona ipak ostaje odraz kolekcionarevog identiteta.

Svojim dragocenim delima, koje je tokom života sakupljao, on nam poručuje: „Ovo sam ja, moj stav i percepcija umetnosti.” Kod Beljanskog, osnov svega bili su harmonija, spontanost i unutrašnja sadržina.

Kolekcionar nam svakim komadom priča priču: jer, kada vidite njegovo delo, ne možete samo stati i reći: „Hm, ovo je ploča sa Betovenovim kompozicijama”, i nastaviti kao da se ništa nije desilo. Poželećete da saznate gde je tu ploču kolekcionar našao, kupio, koliko ju je, svojim znalačkim pogledom, razgledao. Da li mu je bilo bitno da li je to ploča od šelaka čuvenih svetskih kompanija „Columbia”, „His Master’s Voice”, „Pathé”, „Polydor”, koliko su one odraz muzičkog ukusa vremena, a koliko samog kolekcionara.

Dok predano preslušava kompozicije najvećih imena klasične muzike – Baha, Hendla, Hajnda, Mocarta, Betovena, ili pak Šopena, Šuberta, Lista, Vagnera ili Smetane – šta li je mislio diplomata Beljanski? Da li mu je na pameti bilo da će njegove ploče, pa čak i snimke uživo, na brzinama od 78 i 80 obrtaja, moći da sluša njegov narod decenijama kasnije? Da li je bio potpuno svestan da je, onog trenutka kada je postala njegovo vlasništvo, ploča prestajala da bude samo nosač zvuka, prerastajući u vredno kulturno dobro koja se po svaku cenu mora sačuvati?

Mi verujemo da – jeste. I baš zato Petra Beljanskog sigurno niste mogli ubediti da kupi ploču naslaganu horizontalno. Jer su njegove ploče imale viši cilj. Da jednoga dana postanu deo njegove Spomen-zbirke, koju će 1957. godine pokloniti Novom Sadu i svom narodu.

Izložba Muzički intermeco Pavla Beljanskog (1892–1965) posvećena je gramofonskim pločama koje je jugoslovenski diplomata i kolekcionar sakupljao. Pored izloženih preko 90 snimaka deo izložbe bio je i bogat prateći program u vidu koncerata, predstave, predavanja i autorskih tumačenja. U njoj su, između ostalih, učestvovali viša kustoskinja Spomen-zbirke Pavla Beljanskog Jasmina Jakšić Subić, dr Milan Milojković, dr Ira Prodanov. Celokupnim programom svi posetioci upoznali su se sa ukusom kolekcionara, njegovoj posvećenosti muzici ali i sa kretanjima u muzičkoj industriji u periodu između dva svetska rata.

Autor: viša kustoskinja Spomen-zbirke Pavla Beljanskog Jasmina Jakšić Subić