Манакова кућа је депанданс Етнографског музеја у Београду у коме се чува и излаже етнографска Спомен-збирка Христифора Црниловића, сликара и истраживача народне културе. Овај заштићени споменик културе налази се у београдској четврти Савамала, у Улици Гаврила Принципа 5 и представља један од ретких сачуваних примерака старе балканске архитектуре. Након наменских рестаураторских радова изведених од 1964. до1968. године ова некадашња кафана и гостионицa, претворена је у музеј.
Христифор Црниловић, рођен у Власотинцу 8. фебруара 1886. године, студирао је сликарство у Минхену, након похађања сликарске школе Ристе Вукановића у Београду. По завршетку студија 1911. године, вратио се у Србију, где је постављен за наставника цртања у средњој школи у Неготину. Био је учесник балканских ратова, као и Првог светског рата. После рата се запослио у Скопљу, а током 1920-1921. године усавршавао у Паризу, на слободној академији Grande Chaumière. Временом, колекционарски рад усмерен на предмете традиционалне културе га је у потпуности заокупио. У раду на проучавању и чувању етнографске збирке, дугогодишњи сарадник му је била млађа сестра Зора Црниловић, професор књижевности. По његовој жељи, целокупна збирка предмета, заједно са илустративним материјалом, рукописном грађом и библиотеком, поклоњена је након његове смрти граду Београду, који је за њено чување обезбедио просторије тек реновиране Манакове куће.
Спомен-збирка Христифора Црниловића састоји се из 2600 предмета, преко 1600 старих негатив-плоча и негатив-филмова, приручне библиотеке са више од 700 стручних књига и часописа, и око 22000 листова рукописне грађе распоређених у 236 свезака са записима, цртежима, фотографијама, изводима из литературе итд.
Стална изложбена поставка, Народне ношње и накит централнобалканског подручја у XIX и првим деценијама XX века, као и стручна, музеолошка и научна обрада целокупног материјала, поверена је Етнографском музеју у Београду. Стална поставка је отворена 17. новембра 1968. године, и приказује основне елементе Црниловићевог етнографско-истраживачког рада на терену, претежно у подручјима јужне Србије, Косова и Метохије и Македоније, у периоду између два светска рата.
Сама кућа је настала око 1830. године на путу који је спајао Варош-капију и четврт Савамалу. Добила је име по трговцу Манаку Михаиловићу, који је у Списку кафана, механа и башти у Београду из 1860. године, наведен као њен власник. Према расположивим подацима, Манак Михаиловић је био цинцарски досељеник из Македоније, а поред њега, као станар се помиње и извесни Манојло Манак, Грк из Костура. Није утврђено да ли су у питању различите особе, или једна.
У архитектонском смислу, кућа је настала под утицајем оријенталне културе, од дрвене бондручне конструкције испуњене ћерпичем, са истуреним доксатима и тремовима, кровним покривачем од ћерамиде и препуштеном стрехом. С обзиром на нагиб терена на коме је подигнута, има више нивоа: подрум, приземље и спрат. Обновљена је 2016. године.
