Љубомир Љуба Поповић – у свету познат као Љуба, рођен је 14. октобра 1934. године, у Тузли, од мајке Спасеније из свештеничке породице и оца Алексе, трговца који је поседовао имање са крчмом и дућаном, на друму између Тузле и Зворника. Непосредно пред почетак Другог светског рата породица се сели у Ваљево.
У Ваљеву, Љуба завршава основну школу, а потом нижу и вишу гимназију. За тај период везани су дружења и игре с вршњацима, улазак у свет авантуристичких романа, фасцинација фудбалом и први наговештаји цртачког дара. За потребе једног од локалних биоскопа израђује рекламне паное великог формата са сценама из филмова, захваљујући којима стиче и своје прве хонораре.
По завршеној гимназији добија посао селектора филмова за ваљевски биоскоп, малу стипендију и могућност да свој сликарски таленат усаврши на београдској Академији за примењену уметност. Промашивши рок за полагање пријемног испита, уписује се на историју уметности и, истовремено, током целе школске године, похађа курс цртања у вечерњој школи у Шуматовачкој улици. Дух Шуматовачке – кроз коју су прошли многи познати сликари – Љуба ће, наредне године, пренети и на Академију за примењену уметност. Ту настају његове студије актова у природној величини као и прве уљане слике са необичним бићима и предметима, уроњеним у атмосферу усамљености и тескобе. Искорак у сликарски индивидуализам или неке друге, досад недовољно разјашњене околности, имају за последицу избацивање са Примењене академије, на почетку четврте године студија.
Студирање наставља на Академији за ликовну уметност, захваљујући подршци Марка Челебоновића, који цени његов рад и прима га у своју класу, директно на четврту годину. Због одласка Челебоновића у Париз, завршава пету годину у класи Ђорђа Андрејевића Куна а потом и двогодишњи специјални течај код Мила Милуновића. На завршној изложби студентских радова, 1959. године, Љубине слике привлаче пажњу Леонида Шејке, идејног вође покрета Медиала, који је неформално био зачет седам година раније. Љуба први и једини пут излаже са групом Медиала 1960. године, у Галерији графичког колектива. У време изложбе налази се на одслужењу војног рока, у Билећи.
У јесен 1963. године, дефинитивно напушта Београд и одлази у Париз, поневши са собом само један блок са цртежима и неколико осликаних платана смотаних у ролну. Првих месеци издржава се радећи молерске послове, штеди новац и напокон се, по препоруци Марка Челебоновића и Мила Милуновића, јавља г-ђи Жинет Сињак (ћерки сликара Пола Сињака) која га упознаје са Ренеом де Солијеом, ерудитом и угледним теоретичарем уметности. Рене де Солије ће 1971. године објавити монографију о Љуби – прву икад објављену монографију у Француској о неком нашем сликару.
Посредовањем Ренеа де Солијеа Љуба склапа познанство са париским галеристом, Марселом Зербибом, који му откупљује платна донесена из Београда, проналази атеље и почиње да организује изложбе у Паризу и Бриселу. Сарађујући са Зербибом, поклоником надреализма и заштитником његових следбеника, Љуба се постепено упознаје са многим важним актерима париске уметничке и интелектуалне сцене. Ускоро ће о њему писати Андре Пјер де Мандијарг, Ален Жуфроа, Рене Етијамбл, Патрик Валдберг, Ален Боске, Густав Рене Хоке… Захваљујући Зербибу, Љуба ступа у контакт и са париском галеристкињом Тесом Еролд, са којом ће сарађивати и остати пријатељ све до својих последњих дана.
Љубина интернационална каријера обележена је великим бројем самосталних и колективних изложби (Париз, Брисел, Њујорк, Женева…), изласком тринаест монографија (најзначајније: 1980. године, код њујоршке издавачке куће Алпине Фине Артс – са текстом Ан Тронш и 2003. године, у издању париске куће Церцле д’Арт – са текстом Сарана Александријана), богатом филмографијом и великим бројем чланака у уметничким и књижевним часописима.
Паралелно са активностима на међународном плану, Љуба је на упечатљив начин обележио и културни простор своје земље. Уз његову подршку основана је Модерна галерија Ваљево, која је 2015. године прославила тридесетогодишњицу постојања.
Љубин живот угасио се 12. августа 2016. године, у Београду – два месеца након отварања његове последње париске изложбе. Сахрањен је у Ваљеву, на брду изнад куће у којој је провео детињство и младост.
