Превазилажење пуке егзистенције, и с њом повезаних активности, човек у култури исказује креирањем симболичких облика понашања, што укључује и стварање естетских форми и израза. Може се рећи да у култури помоћу естетских форми и естетским изражавањем човек даје смисао својој егзистенцији. Кућа одавно није више само склониште од временских неприлика, животиња и других људи, већ је постала симболичко средиште човековог живота. Антрополошка истраживања вернакуларне архитектуре показала су да човек гради станишта и друге зграде у складу са својим различитим културно обликованим потребама – иако је сâма градња усклађена с природом – где је егзистенција и заштита само једна од њих. Таквим приступом градњи, човек кроз естетске елменте, ма где да их је сместио у градитељски код, односно ма како да је изразио своје естетско схватања света, даје егзистенцијални, културни или друштвени смисао својим зградама. За човека је његово станиште центар универзума и то се у симболичкој равни културе изражава разним веровањима, обредима и естетским елементима.

Изложба Лепа кућа је музеолошка интерпретација украшавања куће у народној архитектури на тлу Србије, дакле, бави се самим чином давања декоративних елемената кући, чином којим се кроз естетику придају вишеслојна значења кући и онима који у њој обитавају. Куће руралног народног градитељства ова изложба поставља као модел народне естетике и као модел културног значења куће. Намера је и да се сеоска кућа не посматра само као нешто лепо или идилично, већ као део дубљег слоја културног наслеђа које одражава то како људи схватају свет који их окружује.