Prevazilaženje puke egzistencije, i s njom povezanih aktivnosti, čovek u kulturi iskazuje kreiranjem simboličkih oblika ponašanja, što uključuje i stvaranje estetskih formi i izraza. Može se reći da u kulturi pomoću estetskih formi i estetskim izražavanjem čovek daje smisao svojoj egzistenciji. Kuća odavno nije više samo sklonište od vremenskih neprilika, životinja i drugih ljudi, već je postala simboličko središte čovekovog života. Antropološka istraživanja vernakularne arhitekture pokazala su da čovek gradi staništa i druge zgrade u skladu sa svojim različitim kulturno oblikovanim potrebama – iako je sâma gradnja usklađena s prirodom – gde je egzistencija i zaštita samo jedna od njih. Takvim pristupom gradnji, čovek kroz estetske elmente, ma gde da ih je smestio u graditeljski kod, odnosno ma kako da je izrazio svoje estetsko shvatanja sveta, daje egzistencijalni, kulturni ili društveni smisao svojim zgradama. Za čoveka je njegovo stanište centar univerzuma i to se u simboličkoj ravni kulture izražava raznim verovanjima, obredima i estetskim elementima.

Izložba Lepa kuća je muzeološka interpretacija ukrašavanja kuće u narodnoj arhitekturi na tlu Srbije, dakle, bavi se samim činom davanja dekorativnih elemenata kući, činom kojim se kroz estetiku pridaju višeslojna značenja kući i onima koji u njoj obitavaju. Kuće ruralnog narodnog graditeljstva ova izložba postavlja kao model narodne estetike i kao model kulturnog značenja kuće. Namera je i da se seoska kuća ne posmatra samo kao nešto lepo ili idilično, već kao deo dubljeg sloja kulturnog nasleđa koje odražava to kako ljudi shvataju svet koji ih okružuje.