У сарадњи са Институтом за књижевност и уметност из Београда, Галерија Рима је 1. фебруара, на стогодишњицу покретања Зенита, отворила изложбу Часопис Зенит (1921 – 1926), сто година од покретања авангардног гласила. Експонате чине оригинални примерци часописа, његових издања, као и документарни материјал. Ауторке изложбе су Невена Мартиновић и Марија Станковић, кустоскиње Галерије РИМА у Крагујевцу, односно Београду.
МАНИФЕСТ варварима духа и мисли на свим континентима
Интернационалну ревију за уметност и културу ЗЕНИТ, покренуо је у Загребу 1. фебруара 1921. године Љубомир Мицић, млади песник и преводилац. Овим покретом желео да промовише нову уметност која је настала као реакција на ужасна страдања у Првом светском рату. Као учесник Великог рата, имао је међународну мисију и идеју за стварањем једне сасвим нове и уједињене Европе, без обзира на националност, идеологију, језик или расу.
ЧОВЕК – то је наша прва реч.
…Ми улазимо данас у Нови Децениј и морамо преко граница Југославије. Прошлог деценија били смо ван граница војници рата и убиства за „слободу народа“, а од данас хоћемо да будемо војници свечовечије Културе, Љубави и Братства… Наш улаз у трећи децениј XX столећа нека буде борба за човечност кроз уметност…
Љубомир Мицић, Зенит, 1, Загреб, фебруар 1921.
Културна сцена Европе уочи и након рата врвела је од радикалних уметничких праваца попут футуризма, супрематизма, дадаизма, конструктивизма, надреализма који су тражили нове форме и нетрадиционалне садржаје у уметности. Под оваквим околностима, у тек створеној држави Срба, Хрвата и Словенаца и послератној Европи исцрпљеној Светским ратом, настао је и Зенит, који ће се издавати шест година, у два седишта – Загребу (1921-1923) и Београду (1923-1926).
Био је најважније југословенско авангардно гласило. Алманах књижевности, позоришта, ликовних уметности, архитектуре, филма и музике и културе у најширем смислу. Имао је и улогу програмског часописа у коме је Мицић дефинисао и промовисао зенитизам као покрет свеобухватне обнове живота и уметности. Зенитизам је тежио да створи нову уметност са новим формама и садржајем. Желео је естетски да обликује балкански авангардни покрет који је својим програмом, активностима и разним областима уметности пратио тенденције и стварања авангардних покрета тадашње Европе, а често их и превазилазио.
Према речима Зенитовог идејног творца, сталног и главног уредника Љубомира Мицића, био је то:
Први балкански часопис у Европи и први европски часопис на Балкану.
Сваки број био је илустрован пажљиво одабраним делима савремених ликовних уметника из земље и иностранства. Аутентична графичка решења, иако мењана кроз године, заслужна су за Зенитов препознатљив визуелни идентитет. Публиковао је текстове различитих карактера – поезију, есеје, драмске и програмске текстове, приказе, а одликовали су их радикални ставови према стању у европској цивилизацији, култури, уметности и књижевности. Иако сам часопис није био политички обојен, у позадини сваке речи, или уметничког дела осећала се нова духовна клима и смелост која инспирише и данас.
Имао је и своју Библиотеку Зенит, у оквиру које је објављено 14 публикација, које су наравно биле промовисане у самом часопису. Због блиске сарадње и пружања видљивости и афирмације авангардним уметницима кроз делатности Зенита, Мицић је добијао на поклон њихове радове, а неретко их је и куповао. Били су изложени у Галерији Зенит, која се налазила у редакцији часописа, на адреси Стерчевићев трг бр. 10 у Загребу, а напослетку и у редакцији на Обилићевом венцу 36 у Београду.
Први број Зенита у Београду био је каталог међународне изложбе коју је Мицић приредио у Сали Музичке школе „Станковић“, априла 1924. године. На овој изложби први пут су приказана дела Кандинског, Архипенка, Ел Лисицког, Мохоли-Нађа, Делонеа и других авангардних уметника из различитих земаља.
Судбина часописа у Загребу и Београду била је слична. И загребачки и београдски период завршили су се забранама, због Мицићевих текстова у којима је оштро осуђивао власт. Децембра 1926. године, изашао је последњи број једног од најрадикалнијих часописа који је у своја 43 броја објавио прилоге од преко 100 чувених уметника из Југославије, Русије и са Запада.
Љубомир Мицић је критиковао све што је сматрао погрешним, застарелим и превазиђеним и због тога се нашао пред прогоном полиције. Преко Ријеке је успео да побегне у Париз, где је остао наредних десет година. Ту је објавио сажето издање Зенита у виду плаката, кратко је имао и Галерију Зенит у Медону и наставио је свој књижевни рад кроз седам романа на француском језику.
Вратио се у Београд 1936. године и до своје смрти 1971. залагао се и даље да се часопису Зенит ода заслужено признање. Његова уметничка колекција данас се налази у збирци Народног музеја и Музеја савремене уметности у Београду.
