Crno – bela nerealnost

Šta povezuje umetnost i mašine? Kod Dušana Milovanovića to je pre svega kreativnost koja prati logiku i um. Kad se doda delikatan, maštovit i minuciozan rad, rezultat mora biti virtuozan, bilo da je to umetnička fotografija ili precizni mehanizam. Kod njega su to dve paralelne stvarnosti, jedna koja nas okružuje i druga gde crno-belo iskoračuje iz obojene realnosti i postaje umetnost. Kako bi drugačije i bilo kad nam on poručuje da je prava fotografija samo ona koja nastaje od srebra, preobratnim procesom u mraku laboratorije. Sve ostalo je samo nešto slično.

Prve dragocene pouke od oca u detinjstvu, da u svemu treba imati poman metod rada i doslednu logiku, postale su osnova velike radoznalosti koja je vodila preko foto kluba i avio modelarstva na studije fotografije na prestižnoj Akademiji scenskih umetnosti u Pragu. Po povratku usledio je rad u Vojno tehničkom institutu na konstrukciji teledirigovanih letelica, preteča današnjih dronova, kao i zvanje likovnog umetnika fotografije te višedecenijsko članstvo u ULUPUDS-u. U zdravstvu je sarađivao sa Onkološkim institutom, Infektivnom i Očnom klinikom u Beogradu za koje je konstruisao delove za medicinske uređaje. Paralelno, postao je član Saveza pronalazača i autora tehničkih unapređanja Beograda. Fotografije su na izložbama dobijale brojne glavne nagrade, između ostalih fotografskog Oktobarskog salona i Majske izložbe, otkupljivali su ih Muzej savremene, Muzej primenjene umetnosti i druge ustanove.

Velikoformatni japanski ili nemački fotoaparati koje je Dušan koristio tokom studija i kasnije su bili odlični, ali su imali svoja ograničenja. U toku rada je shvatio da je to moguće prevazići. Napravio je proračune, nacrte, a zatim je na osnovu svoje konstrukcije napravio nekoliko modela potpuno originalnih velikoformatnih fotoaparata. Konstruisani i proizvedeni u Beogradu, pored kamere Panoramike jedini su fotoaparati autentično potekli sa ovih prostora. Dvadesetak napravljenih primeraka je završilo kod nekih od naših čuvenih umetnika i profesora filma i fotografije, a poneki i u inostranstvu. Usledila je, neminovno, i Zlatna medalja za pronalazaštvo. Problem kako savršeno izraditi fine i ultraprecizne delove za ove aparate, Dušan je rešio tako što je maestralno sam napravio svoje, tanane i nadasve sofosticirane mašine. Kako ne pomisliti na Harolda Edžertona, fotografa, inženjera i istraživača koji je jednako spajao fotografiju i genijalne uređaje koje je sam konstruisao?

Dok gledamo komponovane, promišljene i uravnotežene fotografije, strpljiv, analitičan i studiozan rad nas podseća na poznatog fotografa Ansela Adamsa. Samo što umesto šuma, jezera i planina dalekog Zapada, motivi na Dušanovim fotografijama su klisure, stene i litice urbanih fasada. Ali jednako raskošne i prepune zadivljujućih detalja. Iako gledamo ove prizore, svi oni ne postoje, nestali su u nekom vremenu koje živimo poslednjih decenija. Jedina njihova realnost je u crno-beloj iluziji na fotografijama Dušana Milovanovića.

Realizacija izložbe

Autor fotografija i konstruktor: Dušan Milovanović
Reprodukcija negativa i štampa fotografija: Milan Živković