Predmeti su po ovom principu izloženi na izložbi. Primetno je obilje raznovrsnih oblika i naziva svirala: svirajka, sviralče, sviravka, frula, dvojnice, dvogrle svirale dvojanke, cevare, covare, duduk, šupeljka, diple, ćurlik, kaval, zurle, okarine i još oko 50-tak pretežno narodnih lokalizama.
Dakle, ovi prostori su bogati duvačkim instrumentima koji su ili donešeni pa su se ustalili i odomaćili, ili su samonikli.
Poreklo svirala na našim prostorima može se pratiti preko arheoloških nalaza. Preteče svirala, pravljene su još u kameno doba i to od šupljih kostiju, najčešće ptičijih. Na izložbi je izložena svirala „cevara“ (šuplja cev) napravljena od orlove kosti (krilo) sa šest rupica na gornjoj strani.
Srednjevekovni likovni izvori, najčešće na spomenicima i freskama Manastira, kao i pisani izvori svedoče o zastupljenosti svirala u svakodnevnom narodnom životu ovih prostora.
Svirale su u osnovi pastirski instrument, koji su najčešće izrađivali sami pastiri, uz koje su prekraćivali vreme uz stado, izvodeći razne improvizacije. Često su ukrašavane rezbarenjem, paljenjem usijanom žicom, ili isprepletane korom, oputom ili žicom. Danas se svirale prave i od metala, plastičnih masa, egzotičnih vrsta drveta. To su sve instrumenti našeg prostora.
Svirala je slovenska reč i potiče od glagola svirati (a ne fruliti). Frula potiče od rumunske reči fluer, pa u vlaškom izgovoru fruel, a kod nas Srba se odomaćila reč frula. Tu lepu reč je srpski narod prihvatio, a naročito posle Drugog svetskog rata, preko sabora, radija i televizije. Sada se frula toliko odomaćila da je svi doživljavamo kao svoju i tako će ostati zauvek.
Svirale imaju veliku mogućnost improvizacija i stvaranja različitih melodija. Čobančići su ih pravili i svirali da zabave sebe i svoje bližnje u svakodnevnom životu. Veštiji svirači na sviralama su svirali na igrankama, vašarima, školskim priredbama. Poznati narodni svirač Krstivoje Subotić, iz sela Osečenica kod Mionice, kao mali (7–8 godina) svirao je na seoskim igrankama i zabavama. Svirao je za seljane, svoje roditelje i učitelje. Krstivoje u šali kaže: „đak svira, a učitelj igra“.
I svi ostali narodni duvački instrumenti su izvodili muziku u sličnom obliku, bilo da sviraju sami – solo, prateći pevače ili svirajući narodna kola za igrače.
Okarina je prastari instrument koji se pravi od zemlje. Oblikuje se glina, ima šest otvora za sviranje i sedmi kao „odušku“. Suši se na Suncu, zatim peče i na kraju svira. U obliku u kojem se javlja Okarina je nastala u Italiji u 19. veku (oka – italijanski guska). Kasnije je prenesena u razne krajeve.
Gajde su duvački instrument sastavljen od mešine i drvenih delova. Pod tim imenom ili neznatno izmenjenim nalazimo ih na celom južnoslovenskom prostoru, kao i kod Slovaka, Mađara, Turaka, Španaca, Portugalaca, Bugara. Naziv gajde, potiče od arapske reči „gaida“, „kaida“. Gajde su solo instrument. Teško je usaglasiti dvoje gajdi pa se vrlo retko udružuju. Ako se i udruže, onda samo tako što melodiju izvode unisono. Ponekad ih prate daire ili bubanj (goč, tapan). Gajde se kod nas sreću, u dve varijante. Jedne (istočno srpske), gde se iz usta preko duvaljke vazduh utiskuje (uduvava) u mešinu, i druge banatske, gde se vazduh preko meha (pumpe), koji se nalazi ispod lakta, utiskuje u mešinu.
Muzeji na raznorazne načine dolaze do predmeta koji se lakše ili teže nalaze. Najčešći načini nabavke predmeta su pokloni i otkupi. Vojnička truba iz Prvog svetskog rata, slično guslama koje su izrađene od vojničkog šlema iz Prvog svetskog rata, a izradio ih je vojnik invalid za vreme lečenja u francuskom bolničkom kampu u Bizeri, Tunis, su na srećan način došli u zbirke našeg Muzeja. Vojničku trubu je Muzej nabavio od Vladana Stošića, koji je sin čuvenog niškog advokata i kolekcionara Zorana Stošića. Zoran Stošić je trubu otkupio od vojnog trubača iz Prvog rata, neposredno posle rata.
Zurle i kavali su na naše prostore dospeli dolaskom Turaka. Turci su bili i prenosioci kulture svojih i drugih prostora. Mada se narod na sve moguće načine borio sa Osmanlijama, u nekim oblastima je podlegao istočnjačkim uticajima.
Zurle su posredstvom Turaka donesene iz Persije na Balkan. Zurle, zurne, surle, obično u društvu sviraju dva zurlaša i tapandžija, pretežno Romi. U jaram-zurle sviraju pravoslavni Makedonci u okolini Skoplja, Galičnika, Rostuše i Lazaropolja.
Kaval od istoimene turske reči kaval, se izrađuje od mekanog drveta, javor, jasen, jorgovan, šimšir. To je šuplja cev i često se svira u paru, leva i desna ili muška i ženska cev. Ima melanholičan, setan zvuk i u mislima izaziva nostalgiju za prirodnim lepotama klanaca, reka, pašnjaka iznad kojih lebdiš i posmatraš.
Klanet je narodna imitacija klarineta. Najviše se upotrebljava u severoistočnim delovima Srbije. Bio je omiljen kod naroda, sada ređe. Ima piskaviji zvuk od klarinet, ali zvučna boja jedinstvena. Virtuozni instrument.
Zbirka muzičkih instrumenata koji se čuvaju u Etnografskom muzeju sadrži u ovom trenutku 520 predmeta. Podeljeni su u četiri kategorije: duvački, žičani, udarački i idiofoni (zvučne naprave). Na izložbi „Svirale“ prikazano je 110 duvačkih instrumenata. Instrumenti su izloženi po etnografskim oblastima, rodu kojem pripadaju i neobičnim i zanimljivim instrumentima.
Neki od instrumenata su jednostavni, bez ukrasa, bez ičega, gola funkcija. A neki su izuzetno ukrašeni, umetnički rad narodnih umetnika. U takve instrumente uloženo je puno vremena za izradu i za umetničku priču.
Sve prolazi. Jedno vreme budeš ovde pa odlaziš i na tvoje mesto dolazi neko drugi da te zameni. Tako i muzika i instrumenti. Muzeji svuda po svetu za ovakve stvari i služe. Obično dolaze kad neka pojava nestaje. Muzeji još izvesno vreme produžavaju život i sećanje na naše pretke, njihovu kulturu i shvatanje sveta.
Muzika predstavlja jednu od najrazvijenijih društvenih aktivnosti. Ona se menja u skladu sa promenama u društvu. Tako i muzički instrumenti doživljavaju promene, uslovljene promenom njihove uloge u društvu. Mlade generacije idu svojim pravcem, putem svoje savremenosti. Neki od njih obnavljaju svoje korene, reprodukuju instrumentalni i muzički život iz prethodnih vremena i nastavljaju tradiciju naznano kad nastalu.
Muzeji i tu pomažu.

Miroslav Mitrović
viši kustos