Vidovdanski hram predstavlja jedinstvenu arhitektonsko-vajarsku celinu za koju je maketu u odnosu 1:50 izradio vajar Ivan Meštrović. Kompleks je trebalo da bude visok oko 100 i dug oko 250 metara. Zamišljen je kao spomen mauzolej a ne verski objekat, u slavu kosovskih junaka ali i svih drugih koji su se borili za slobodu južnoslovenskih naroda. Autorova želja bila da se hram nađe na Gazimestanu između Laba i Sitnice gde se i odigrala Kosovska bitka.
Maketa je nastala u Rimu 1912. godine premda je ideja mnogo starija. Prvi put je javnosti izložena u Beogradu uoči Prvog balkanskog rata (1912), a zatim na XI Bijenalu u Veneciji (1914). Najveći međunarodni uspeh dobila je na velikoj ratnoj izložbi u Muzeju Viktorije i Alberta u Londonu (1915). Izložbu je organizovao Jugoslovenski odbor kako bi privukao pažnju britanske javnosti i ukazao na zajedničko kulturno nasleđe južnoslovenskih naroda. Meštrović je i sam bio član Jugoslovenskog odbora, koji je sa srpskom vladom 1917. godine potpisao Krfsku deklaraciju, kojom je dogovoreno stvaranje južnoslovenske države. Pohvale Meštrovićevoj ideji i propagandnom potencijalu Hrama stizale su i sa Zapada i sa Istoka.
Maketi se posle serije izložbi u Americi tridesetih godina XX veka gubi trag, sve do 1969. godine, kada je pronađena u Njujorku i vraćena u Beograd, s izvesnim oštećenjima. Nakon restauracije u Narodnom muzeju, poklonjena je 1971. godine Kruševcu povodom šest vekova od osnivanja grada i od tada do danas izložena je u kruševačkom Narodnom muzeju.
Poetika hrama proizlazi iz motiva kosovske epopeje, izrastajući u univerzalan i vanvremenski simbol vekovnog narodnog stradanja i vaskrsa. Hram je kombinacija elemenata egipatskih, grčkih i rimskih paganskih hramova. Više do 100 vajarskih motiva trebalo je da se nađe u tom hramu, a među njima i kip Marka Kraljevića visok pet metara, koji je posebno naišao na kritike istoričara umetnosti. Danas su te skulpture rasute po svetu. U Narodnom muzeju u Beogradu čuvaju se Udovice, Srđa Zlopogleđa, Miloš Obilić i karijatide (na ulazu u atrijum) koje je trebalo da krase prilaz centralnoj kupoli hrama, reprezentujući majke, sestre i udovice palih kosovskih ratnika, dok je torzo Banović Strahinje deo fonda Tejt galerije u Londonu.
Meštrović je bio svestan obimnosti svog projekta i činjenice da bi izgradnja Hrama trajala godinama, a da bi ga završavale generacije Jugoslovena. Zanimljivo je da je Meštrovićev projekat istovremeno promovisao dve naizgled nespojive ideje: srpstvo i jugoslovenstvo. Kao takav, projekat je u vreme Kraljevine Srbije, kada je nastao, obeležen kao projugoslovenski, a nakon Drugog svetskog rata kao prosrpski,
Prema nekim procenama posle Drugog svetskog rata, izgradnja Vidovdanskog hrama koštala bi više od 300 miliona dolara. Da je izveden, predstavljao bi jednu od značajnih evropskih secesijskih spomeničkih građevina, a po likovnoj vrednosti skulptura nadmašio bi sve ostale.