Видовдански храм представља јединствену архитектонско-вајарску целину за коју је макету у односу 1:50 израдио вајар Иван Мештровић. Комплекс је требало да буде висок око 100 и дуг око 250 метара. Замишљен је као спомен маузолеј а не верски објекат, у славу косовских јунака али и свих других који су се борили за слободу јужнословенских народа. Ауторова жеља била да се храм нађе на Газиместану између Лаба и Ситнице где се и одиграла Косовска битка.
Макета је настала у Риму 1912. године премда је идеја много старија. Први пут је јавности изложена у Београду уочи Првог балканског рата (1912), а затим на XИ Бијеналу у Венецији (1914). Највећи међународни успех добила је на великој ратној изложби у Музеју Викторије и Алберта у Лондону (1915). Изложбу је организовао Југословенски одбор како би привукао пажњу британске јавности и указао на заједничко културно наслеђе јужнословенских народа. Мештровић је и сам био члан Југословенског одбора, који је са српском владом 1917. године потписао Крфску декларацију, којом је договорено стварање јужнословенске државе. Похвале Мештровићевој идеји и пропагандном потенцијалу Храма стизале су и са Запада и са Истока.
Иван Мештровић (1883‒1962)
Макети се после серије изложби у Америци тридесетих година XX века губи траг, све до 1969. године, када је пронађена у Њујорку и враћена у Београд, с извесним оштећењима. Након рестаурације у Народном музеју, поклоњена је 1971. године Крушевцу поводом шест векова од оснивања града и од тада до данас изложена је у крушевачком Народном музеју.
Поетика храма произлази из мотива косовске епопеје, израстајући у универзалан и ванвременски симбол вековног народног страдања и васкрса. Храм је комбинација елемената египатских, грчких и римских паганских храмова. Више до 100 вајарских мотива требало је да се нађе у том храму, а међу њима и кип Марка Краљевића висок пет метара, који је посебно наишао на критике историчара уметности. Данас су те скулптуре расуте по свету. У Народном музеју у Београду чувају се Удовице, Срђа Злопоглеђа, Милош Обилић и каријатиде (на улазу у атријум) које је требало да красе прилаз централној куполи храма, репрезентујући мајке, сестре и удовице палих косовских ратника, док је торзо Бановић Страхиње део фонда Тејт галерије у Лондону.
Мештровић је био свестан обимности свог пројекта и чињенице да би изградња Храма трајала годинама, а да би га завршавале генерације Југословена. Занимљиво је да је Мештровићев пројекат истовремено промовисао две наизглед неспојиве идеје: српство и југословенство. Као такав, пројекат је у време Краљевине Србије, када је настао, обележен као пројугословенски, а након Другог светског рата као просрпски,
Према неким проценама после Другог светског рата, изградња Видовданског храма коштала би више од 300 милиона долара. Да је изведен, представљао би једну од значајних европских сецесијских споменичких грађевина, а по ликовној вредности скулптура надмашио би све остале.
