Токови уметничког надахнућа – Ђорђије Црнчевић

Музеј савремене уметности, Београд
23.08.2016. до 30.09.2016. године
www.msub.org.rs/

Ретроспективна изложба Ђорђија Црнчевића под називом Токови уметничког надахнућа, аутора др Рајке Бошковић, представља 102 дела (скулптуре, слике, цртежи и графике) Ђорђија Црнчевића настала током скоро пет деценија његовог уметничког деловања, почев од првог излагања 1967. и све до 2013. године.У великој разноврсности уметничког израза у целокупном Црнчевићевом опусу издвајају се одређени „токови” – постојани, непрекинути и врло дубоко утемељени и присутни у његовом несумњиво слободном, отвореном и неспутаном уметничком изражавању.

Најупечатљивији „ток”, у коме преовладава израз стања тескобе, непронађености и безизлаза, и у дословном, просторном, и у преносном, симболичком смислу, присутан је још од раних графика Космогимнастичари (1975) до последњих скулптура Компресије времена. Паралелно с тим, присутан је и сасвим супротан „ток“ лирског и поетичног духа, у низу скулптура на којима је на изузетан начин остварено (у)обличавање узвишености песничког надахнућа(Глава песника) и монументализација стања блискости (Две главе).

Сасвим издвојен, али веома изразит и постојан „ток” је Портрет Солжењицин који је, према речима самог уметника, настао „као реакција на муку и спутавање – на неслободу”, као (под)сећање на Солжењицина који је неумољиво критиковао подједнако бездушност (совјетског) режима, као и испразност (америчког) материјализма због њихове духовне пустоши. Портрет Солжењицина у Црнчевићевој уметности постаје симбол (немог) пркоса и речитости ћутње. Достојанственошћу лика, у убедљивом изразу стања безвремености, ове скулптуре отелотворавају идеју неуништивости духовне снаге човека.

Препуштајући се веома разноврсним, и на први поглед скоро неповезаним идејама у свом уметничком стварању, Црнчевић прелази „пут” од идеје немог ужаса и израза тескобе, до идеје (немог) пркоса и (тихог) отпора; од стања ужаснутости до стања духовног спокоја и непоколебљиве вере у снагу и преобразитељску моћ духовног живота, не само појединца већ и целог друштва.

Стално превирање та два уметничка приступа, две поетике, два стања духа, који се не потиру, нити један другог поништавају, већ, напротив, наизменично се смењујући један другог подстичу, допринело је стварању изузетно садржајног и разноврсног уметничког опуса, који је несумњиво обележио савремену уметничку сцену друге половине 20. и почетка 21. века.

Ђорђије Црнчевић (Дупило, 1941-Београд, 2013) је дипломирао на Академији ликовних уметности у Београду, одсек вајарство, а последипломске студије је завршио 1972. године у класи проф. Миодрага Поповића. Био је члан УЛУС-а од 1968, а од 1976. године и члан групе 10+. У звању професора на Вишој школи ликовних и примењених уметности у Београду предавао је наставни предмет Вајање од 1991. до 2008. године. Поред вајарства бавио се и графиком и сликарством.

Самостално излаже од 1969. године. Имао је преко двадесет самосталних изложби у земљи и иностранству. Учествовао је на многобројним групним изложбама: у организацији УЛУС-а, Октобарски салони, изложбе ПРОСТОР, Графика београдског круга, Бијенале мале пластике (Мурска Собота) итд.

Његова дела се налазе у збиркама Музеја савремене уметности у Београду, Академије ликовних уметности у Београду, Зептер музеја у Београду, Народног музеја Црне Горе на Цетињу, Народног музеја у Кикинди, Неууе Галерие у Грацу, Галерије Културног центра у Параћину, Савремене галерије Уметничке колоније Ечка у Зрењанину, Савремене галерије у Нишу, итд.

Скулптуре у слободном простору: Песник, 1975 (Даниловград, Црна Гора), Две главе И, 1978 (Сокобања), Две главе ИИ, 1978 (Београд), Портрет песника, 1981 (Порторож, Словенија), Тотем, 1989 (Кикинда), Јахач, 1999 (Сремска Митровица), Два песника, 2008 (Каран Себес, Румунија), Глава песника, 2011 (Апатин).

Аутор изложбе је др Рајка Бошковић, кустос Збирке скулптуре Музеја савремене уметности.