Када се из родног села Угрини близу Брибира, у царској Аустрији, Јосип Панчић упутио у далеку Пешту на студије медицине, није ни помишљао да ће га тај пут одвести још даље, у тада малу и нову Кнежевину Србију. И пре и после, Панчић је на раскршћима бирао неочекиване правце и путеве, вођен неком својом унутрашњом визијом и рефлексом генијалног истраживача. А у Србију је стигао готово случајно, али чим је стигао знао је да је на правом месту и ту је остао заувек. Био је свестан јединственог историјског изазова – да у Србији започне природне науке, да оснује и опреми прве катедре и кабинете за школовање природњака, да приреди прве природњачке уџбенике, да одгаји своје прве помоћнике и следбенике, и да успостави Академију која ће одређивати задатке науци и оцењивати њене резултате. Панчић је био свестан изазова и прилике, као и тежине обавезе, али и своје снаге да је испуни. А Кнежевина Србија је увидела ко је Јосиф Панчић, прихватила га је и подржала, похвалила и наградила сваки његов успех. Био је то почетак златног доба великих српских природњака.
У години обележавања 200 година од рођења Јосифа Панчића, Природњачки музеј је организовао изложбу: Путовање. Јосиф Панчић (1814–1888), коју прати и истоимена публикација, као омаж великом научнику, учитељу и просветитељу, али и изузетном и великом човеку који је својим радом, знањем, начином живота и многобројним добрима које је учинио заувек задужио Србију и њен народ.
Аутори изложбе: Олга Васић и Марјан Никетић, кустоси Природњачког музеја у Београду.
Аутори текстова у публикацији: Воислав Васић, Марјан Никетић, Олга Васић и Урош Бузуровић.
