У такозваним друштвима благостања, односно у редовном животу развијенијег дела људског друштва, чоколада је данас појам врхунске посластице. Симбол је сласти и задовољства и метафора блаженства које одавно више не тражи тумачење. Више и не описујемо чоколаду, осим кад је оцењујемо или хвалимо (рекламирамо), а док нам се блаженство поједене чоколаде разлива „духом и телом,” не мислимо о суштини и пореклу чоколаде. Важно је да чоколаде има и да је доступна. Притом нам не пада на памет да је сировина за чоколаду увозни постколумбовски артикал, који се током историје поступно ширио по свету, за задовољство најпре привилегованих а тек потом и средњих и нижих друштвених спратова. Не помишљамо да у позадини огромне индустрије чоколаде у свету стоји плод једног тропског дрвцета названог Тхеоброма цацао. Не знамо, или не желимо да знамо ни за мрачну страну чоколаде, за патње робова берача на плантажама какаовца, нити за злоупотребу дечије радне снаге против које и данданас траје борба на удаљеним плантажама.
Изложбом „Црно и бело – прича о чоколади” Природњачки музеј нас подсећа на деликатно прожимање натуре и културе, причајући о још једној од биљака које су измениле наш свет и отвориле многе нове путеве. Чоколада не само да наставља да од раног детињства усрећује многе генерације људи, него издржава милионе породица. Чоколада нас, кад се осетимо усамљеним и ускраћеним, слашћу и мекоћом подсећа на мајку. Од ове изложбе Природњачког музеја потсећаће нас и на Мајку Природу.
Аутори изложбе и каталога „Црно и бело – прича о чоколади“ су Олга Васић и Деса Ђорђевић Милутиновић, кустоси Природњачког музеја у Београду.
