Изложба Свирале из збирке музичких инструмената Етнографског музеја

Етнографски музеј у Београду
20.09.2020. до 26.12.2020. године
www.etnografskimuzej.rs

Наш простор је простор бројних миграција. Терен вековима изложен. Културни утицај сличан плими и осеци, свих на све. Неки делови таласа дуже су остали, дуже се задржали. Тако и музички инструменти. Постоје одвајкада. 

Етнографски музеј је музеј друге половине 19. века и прве половине 20. века. Романтичарско доба. Стара се и чува предмете материјалне и духовне културе који су настали у поменуто време и мало пре тога и мало после тога. То је време настанка данашњих држава. Практично простора јужних Словена, југословенски простор, на неки начин може се рећи – српски етнички простор. Са оваквог простора Музеј је у највећој мери и сакупљао предмете.   

Предмети су по овом принципу изложени на изложби. Приметно је обиље разноврсних облика и назива свирала: свирајка, свиралче, свиравка, фрула, двојнице, двогрле свирале двојанке, цеваре, цоваре, дудук, шупељка, дипле, ћурлик, кавал, зурле, окарине и још око 50-так претежно народних локализама.
Дакле, ови простори су богати дувачким инструментима који су или донешени па су се усталили и одомаћили, или су самоникли.
Порекло свирала на нашим просторима може се пратити преко археолошких налаза. Претече свирала, прављене су још у камено доба и то од шупљих костију, најчешће птичијих. На изложби је изложена свирала „цевара“ (шупља цев) направљена од орлове кости (крило) са шест рупица на горњој страни.
Средњевековни ликовни извори, најчешће на споменицима и фрескама Манастира, као и писани извори сведоче о заступљености свирала у свакодневном народном животу ових простора.
Свирале су у основи пастирски инструмент, који су најчешће израђивали сами пастири, уз које су прекраћивали време уз стадо, изводећи разне импровизације. Често су украшаване резбарењем, паљењем усијаном жицом, или испреплетане кором, опутом или жицом. Данас се свирале праве и од метала, пластичних маса, егзотичних врста дрвета.  То су све инструменти нашег простора.
Свирала је словенска реч и потиче од глагола свирати (а не фрулити). Фрула потиче од румунске речи флуер, па у влашком изговору фруел, а код нас Срба се одомаћила реч фрула. Ту лепу реч је српски народ прихватио, а нарочито после Другог светског рата, преко сабора, радија и телевизије. Сада се фрула толико одомаћила да је сви доживљавамо као своју и тако ће остати заувек.
Свирале имају велику могућност импровизација и стварања различитих мелодија. Чобанчићи су их правили и свирали да забаве себе и своје ближње у свакодневном животу. Вештији свирачи на свиралама су свирали на игранкама, вашарима, школским приредбама. Познати народни свирач Крстивоје Суботић, из села Осеченица код Мионице, као мали (7–8 година) свирао је на сеоским игранкама и забавама. Свирао је за сељане, своје родитеље и учитеље. Крстивоје у шали каже: „ђак свира, а учитељ игра“.
И сви остали народни дувачки инструменти су изводили музику у сличном облику, било да свирају сами – соло, пратећи певаче или свирајући народна кола за играче.
Окарина је прастари инструмент који се прави од земље. Обликује се глина, има шест отвора за свирање и седми као „одушку“. Суши се на Сунцу, затим пече и на крају свира. У облику у којем се јавља Окарина је настала у Италији у 19. веку (ока – италијански гуска). Касније је пренесена у разне крајеве.
Гајде су дувачки инструмент састављен од мешине и дрвених делова. Под тим именом или незнатно измењеним налазимо их на целом јужнословенском простору, као и код Словака, Мађара, Турака, Шпанаца, Португалаца, Бугара. Назив гајде, потиче од арапске речи „gaida“, „kaida“. Гајде су соло инструмент. Тешко је усагласити двоје гајди па се врло ретко удружују. Ако се и удруже, онда само тако што мелодију изводе унисоно. Понекад их прате даире или бубањ (гоч, тапан). Гајде се код нас срећу, у две варијанте. Једне (источно српске), где се из уста преко дуваљке ваздух утискује (удувава) у мешину, и друге банатске, где се ваздух преко меха (пумпе), који се налази испод лакта, утискује у мешину.
Музеји на разноразне начине долазе до предмета који се лакше или теже налазе. Најчешћи начини набавке предмета су поклони и откупи. Војничка труба из Првог светског рата, слично гуслама које су израђене од војничког шлема из Првог светског рата, а израдио их је војник инвалид за време лечења у француском болничком кампу у Бизери, Тунис, су на срећан начин дошли у збирке нашег Музеја. Војничку трубу је Музеј набавио од Владана Стошића, који је син чувеног нишког адвоката и колекционара Зорана Стошића. Зоран Стошић је трубу откупио од војног трубача из Првог рата, непосредно после рата.
Зурле и кавали су на наше просторе доспели доласком Турака. Турци су били и преносиоци културе својих и других простора. Мада се народ на све могуће начине борио са Османлијама, у неким областима је подлегао источњачким утицајима.
Зурле су посредством Турака донесене из Персије на Балкан. Зурле, зурне, сурле, обично у друштву свирају два зурлаша и тапанџија, претежно Роми. У јарам-зурле свирају православни Македонци у околини Скопља, Галичника, Ростуше и Лазаропоља.
Кавал од истоимене турске речи кавал, се израђује од меканог дрвета, јавор, јасен, јоргован, шимшир. То је шупља цев и често се свира у пару, лева и десна или мушка и женска цев. Има меланхоличан, сетан звук и у мислима изазива носталгију за природним лепотама кланаца, река, пашњака изнад којих лебдиш и посматраш.
Кланет је народна имитација кларинета. Највише се употребљава у североисточним деловима Србије. Био је омиљен код народа, сада ређе. Има пискавији звук од кларинет, али звучна боја јединствена. Виртуозни инструмент.
Збирка музичких инструмената који се чувају у Етнографском музеју садржи у овом тренутку 520 предмета. Подељени су у четири категорије: дувачки, жичани, ударачки и идиофони (звучне направе). На изложби „Свирале“ приказано је 110 дувачких инструмената. Инструменти су изложени по етнографским областима, роду којем припадају и необичним и занимљивим инструментима.
Неки од инструмената су једноставни, без украса, без ичега, гола функција. А неки су изузетно украшени, уметнички рад народних уметника. У такве инструменте уложено је пуно времена за израду и за уметничку причу.
Све пролази. Једно време будеш овде па одлазиш и на твоје место долази неко други да те замени. Тако и музика и инструменти. Музеји свуда по свету за овакве ствари и служе. Обично долазе кад нека појава нестаје. Музеји још извесно време продужавају живот и сећање на наше претке, њихову културу и схватање света.
Музика представља једну од најразвијенијих друштвених активности. Она се  мења у складу са променама у друштву. Тако и музички инструменти доживљавају промене, условљене променом њихове улоге у друштву. Младе генерације иду својим правцем, путем своје савремености. Неки од њих обнављају своје корене, репродукују инструментални и музички живот из претходних времена и настављају традицију назнано кад насталу.
Музеји и ту помажу.

Мирослав Митровић
виши кустос