Плаштаница Митрополита Антонија

Изложба Духовно и културно наслеђе манастира Студенице – древност, постојаност, савременост, отворена је 13. децембра 2019. године у Галерији САНУ. Реч је о својеврсном научно-стручном пројекту којим САНУ и Манастир Студеница обележавају 800 година аутокефалности Српске цркве.
Идеја аутора изложбе дописног члана САНУ Миодрага Марковића била је да се, захваљујући употреби нових технологија, креира интерактивна изложба о манастиру Студеница. Тако су посетиоци у могућности да виде реконструкције објеката, историјских догађаја, тродимензионалне представе знаменитих личности, мапиране и анимиране пројекције које оживљавају атмосферу и лепоте тог манастира.

Један од изузетних артефакта који је изложен јесте и Плаштаница Митрополита Антонија из прве четвртине XВ века (златовез на свили). Средњовековне плаштанице симболизују платно којим је приликом погреба Исуса Христа Јосиф из Ариматеје обавио његово тело (Христов лик је извезен или насликан).

ПЛАШТАНИЦА МИТРОПОЛИТА АНТОНИЈА
дописни члан САНУ Миодраг Марковић, аутор изложбе

У најновијој литератури посвећеној византијским плаштаницама студенички пример се сврстава у тзв. аер-плаштанице, тј. у литургијске тканине великог формата за које се не може поуздано утврдити да ли су вршиле функцију аера или плаштанице или су, пак, истовремено имале и једну и другу намену.

Главни део Студеничке плаштанице рађен је на тамноцрвеној свиленој подлози, која је током векова скоро сасвим ишчезла и сада се примећује само уз контуре фигура и око појединих делова натписа. На осталим местима без веза види се бело ланено платно на које је плаштаница причвршћена после рестаураторских и конзерваторских радова.

Готово цело поље намењено фигуралном украсу заузима представа мртвог Христа који лежи на леђима, опружених руку, с перизомом преко бедара. Око њега клече четири анђела-ђакона, двојица код Христове главе, а двојица код ногу. Сви држе по једну рипиду на којој је представљен шестокрили серафим са златним крилима. Пети анђео лебди изнад Христовог тела раширених крила, гестикулирајући обема рукама у знаку чуђења. Између фигура два доња анђела извезен је у три реда златним нитима натпис који парафразира Јеванђеље од Луке Ко разбојник исповедам ти ‘Помени ме Господе у Царству своме’. ‘Заиста ти кажем, данас ћеш са мном бити у рају’, Лука 23, 42–43). Лукиним стиховима надахнут је и посветни натпис ктитора Помени Господе душу раба свога Антонија Ираклијског. Састоји из два дела, распоређена на истој страни плаштанице као и главни натпис, али иза леђа двојице анђела.

Композиција је уоквирена широком украсном бордуром на којој је развијен мотив повезаних кругова. У њима се наизменично ређају разлистали крстови златне боје и стилизовани кукасти крстови са сребрним листићима у угловима. Између кругова су разлистале лозице. Уз спољашње рубове бордуре нашивене су, вероватно у XВИ веку, четири траке од црвеног плиша проткане златним флоралним мотивима.

Идентитет поручиоца плаштанице и време њеног настанка још увек није могуће сасвим поуздано утврдити. Расположиви просопографски извори и квалитет израде плаштанице упућују на закључак да је поручилац био митрополит Антоније, архијереј Ираклије Тракијске, града на јужној обали Мраморног мора, удаљеног стотињак километара од Цариграда. Као престоница Диоклецијанове провинције Европе, Ираклија је рано постала седиште митрополита који је под својом јурисдикцијом имао све епископе поменуте провинције укључујући и епископа града Византиона, на чијем месту је основан Константинопољ. Стога је у потоњим временима имао почасно право рукоположења цариградских архијереја. Веома висок ранг митрополити Ираклије задржали су и у доба Палеолога када су носили титулу „царског проедраˮ и „егзарха читаве Тракије и Македонијеˮ. Митрополит Антоније, који је на архијерејски престо у Ираклији ступио 1409. године, можда као бивши игуман престоничког манастира Космидиона, био је веома утицајан и образован богослов и као такав укључен је у делегацију Васељенске цркве на Ферарско-Фирентинском Сабору одржаном 1438. и 1439. године. Тамо је заузимао бескомпромисну антилатинску позицију, али је ипак био принуђен да 6. јула 1439. потпише одлуке Сабора о уједињењу Римске и Цариградске цркве. Тих одлука се, међутим, одрекао одмах након повратка у Византију па је средином маја 1440. под притиском цара и присталица уније морао да побегне из престонице. Зауставио се тек у Цурулону, уврђеном граду у Тракији, идући вероватно заобилазним путем ка Ираклији. После тога му се у изворима губи траг. Није искључена могућност да је касније, попут многих Византинаца свог времена, пребегао у Србију и да је захваљујући томе скупоцена плаштаница с његовим именом у непознатом периоду доспела у Студеницу. У том контексту занимљив је податак да је прогнани митрополит био у пријатељским односима с бившом византијском царицом Јеленом Драгаш, кћерком српског великаша Константина Драгаша Дејановића.

Плаштаница је, судећи по стилским одликама, проистеклим из класицистичких идеала ренесансе Палеолога (складна композиција, вешт цртеж, уз нешто издуженије пропорције фигура, идеализоване физиономије, префињен колорит), настала у Цариграду, где је митрополит Антоније често боравио. Чини се да је израђена негде на почетку његовог понтификата с обзиром на то да најближе аналогије показује са чувеном плаштаницом из молдавског манастира Путне, насталом вероватно у Солуну при крају XИВ века, по наруџбини српских монахиња Евпраксије и Јефимије. Због поменуте сличности у литератури се, почев од Габријела Мијеа, и студеничка плаштаница често доводила у везу с монахињом Јефимијом. Закључак да је Студеничка плаштаница морала настати после смрти митрополита Антонија због формулације Помени Господе душу раба свога Антонија Ираклијског није прихватљив. За изостављање титуле поручиоца плаштанице у посветном натпису постоји више аналогија (нпр. Плаштаница краља Милутина из Музеја Српске православне цркве у Београду).

Плаштаница је конзервирана 1957. и 2019. године. Више пута је излагана.

https://www.manastirstudenica.rs