Ретроспективна изложба академика Љубе Поповића (1934-2016)

Галерија Српске академије наука и уметности
04.09.2017. до 20.11.2019. године
www.sanu.ac.rs

Тај страх пред универзумом у којем немамо више никаквих репера подстиче ме да најпрефињенију лепоту тражим у самом средишту ужаса.

Љуба Поповић

Три године након смрти академика Љубе Поповића (1934-2016), у Галерији САНУ организована је једна од најобухватнијих изложби његових слика, како у Србији тако и у Француској, где је Љуба живео и стварао од 1963. године.
Аутори изложбе су Славица Батос и Никола Кусовац.
На изложби је представљено 45 дела, углавном великог формата, из свих периода, распоређених у шест целина, од најновијих ка најстаријима, тако да посетилац стиче комплетан увид у стваралаштво једног од највећих сликара српске ликовне сцене.

Уводна поставка – Прва сала поставком одступа од хронолошког принципа, јер је једино она могла да прими монументални триптих У част Џејмса Џорџа Фрејзера из седамдесетих година, дугачак осам метара. Уз њега су изложене још четири слике из истог периода.

Период после 2000. године – Последња фаза Љубиног стваралаштва коју карактеришу супротстављање светлости и сила мрака, преиспитивање облика егзистенције након смрти, појава џиновских глава с великим, разјапљеним устима која, привлачећи у себе сићушне људске прилике, симболизују уста пакла.

Деведесете године – Фантастичан плавичасти пејзаж и еротизам проткан нежношћу, наговештен на сликама из осамдесетих година, све више се меша са представама зла, ружноће, хаоса и смрти. Ту фазу у свом сликарству Љуба је називао црним романтизмом.

Осамдесете године – На платнима почиње да се уочава сасвим нови, ледено плави тоналитет, а појављују се и први велики пејзажи у којима су људске фигуре или сасвим сићушне или их уопште нема.
Први париски период – По доласку у Париз, Љуба постепено напушта призоре са једном или две особе у затвореном простору да би их, постепено, заменио ширим и раскошнијим композицијама.
Београдски период – На сликама доминира људска фигура, често избрисаног лица, непокретна, заробљена у простору испуњеном зебњом.

Љубино сликарство је у Француској најчешће означавано као надреалистичко, фантастично или симболистичко. У Србији је овим одредницама придодата и везаност за историјски и теоријски контекст Медиале, иако је са групом Медиала Љуба излагао само једном, 1960. године, у Галерији графичког колектива. Имао је разне узоре али се никад није изјашњавао као припадник неке групе или покрета. Објашњавајући своје сликарство, често је користио израз интегрално сликарство, који је преузет из теоријског опуса Леонида Шејке. Интегрално сликарство, мора да буде много више од обичног задовољства за око. По Љубином мишљењу, оно захвата проблем бића у свој његовој дубини и сложености, поставља питање положаја човека у свету и његове трагичне судбине, бави се мистеријом с којом нас суочавају еротизам и страх од смрти.

 

  • 04/09/2019 - 20/11/2019
  • 3:30 - 4:00
error: Content is protected !!